Trstenik

[live]

jeri, ovo stvarno nema smisla.
dokle ces bre da udaras tako nisko. ako nemas sta da kazes brate, cuti.

[Lepljiva]

Znaš kako, kad malo bolje razmislim, kad ne znaš šta æeš onda uglavnom udariš po psovkama,( u šta sam se veæ više puta uverila) ili eventualno kao sada, kreneš sa omalovažavanjem žena.
Kao prvo i prvo ( što bi rek'o Izzy ), ne sumnjaj u moje sposobnosti, postižem ja sve, a kao drugo, ne spuštaj temu na ovaj nivo, jasno ti je o èemu se ovde radi.....valjda
_________________
Govorim tiho i nosim oklagiju sa sobom.
"Dobar dan tetka Lepa"

-"Sine 'se nosish u pizdu materinu i ti i tvoje dobar dan"
Munje

[Jerinenstadt]

Alo zene pa ovo nije ni bilo zamisljeno kao zenska tema. Ova tema JESTE za ovo a ako nekom smeta neka ne pise na njoj nista. Ako ima neku ideju neka otvori novu temu. Ima milion tema gde nisam ostavio niti jedan post.
Ne mogu da cutim ako neko napise da su Siptari OK jer sam sa tek napunjenih 20(kao sad `88 godiste) spavao na 100m od komande UCPBM, svaku noc proveo u sumi i po kisi i po vetru. Ne trpim da mi zene, civilni vojnici i dedini misici i pacovcici iznose svoje pacifisticke gay stavove.
Grofe koliko puta si video dete od 4-5 godina kako ti pokazuje dva prsta? I posle mu je genocid kad mu tati i mami nabijes kalash u usta?
_________________
http://jeriningrad.org.rs/

[live]

ovako ce da ti gurnu nesto drugo pozadi. ti si pokazao ko si.

[Lepljiva]

[pacovdlak]

Brisite ove gluposti, PRONTO!!!
Neka se admini sada pokazu da delima, a ne samo na recima.
I prestanite vise da mesate komunizam i staljinizam, muka mi je!
Tojo sine, svako ko se ponosi ovim cikama, neka se zapita jos jednom...
Zete, ne podcenjuj drugarice, zena je u svim pravima jednaka sa muskarcima, pa i u politici.
_________________

[marijeta]

Zene nisu jednake sa muskarcima nego su bolje od njih

[Innuendo]

[pacovdlak]

Dobro, nastavljamo, ali bez gluposti molim! I koristim priliku da se zahvalim prijateljima na solidarnosti.
_________________

[Ciroza]

I ja. I da podrzim pametno sastavljen prilog mog prijatelja Innu.

[Legolas]

Фашизам је државно уређење екстремне деснице које радикално ограничава људска права ради веће стабилности и бржег напретка. Фашизам је антилиберални, антидемократски, антикомунистички и антисоцијалистички покрет. Назив потиче од лат. речи fascio – свежањ прућа са секиром у средини, симбол централистичке власти у Римском царству. Фашизам је генерички појам који означава идеологије, политичке покрете и организације као и владавинске покрете који су по својој функцији, те методама политичког деловања сродни италијанском фашизму. Посебно се користи као синоним са изразом национал-социјализам (нацизам).

У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам. Фашизам, насупрот либералистичком индивидуализму и социјалистичком интернационализму, заговара успостављање заједнице као услова и облика превладавања кризе.

Заједница је јединствена, органски рашчлањена држава (италијански фашизам) или јединство гарантовано крвљу и земљом (немачки фашизам). Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике (културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва. Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања.

Симболи

Фашизам своје име и симболе води из културе и традиција Римског Царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испружен свежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римски ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође, сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац "штрчи" односно ако је неки појединац "неподобан", секира/државна власт је ту да га "поткрати"/елиминише.

Често позивање на традицију Римског царства срећемо и у фашизму сродној идеологији - нацизму. Један такав пример је нацистички поздрав са десном руком подигнутом под углом од 45°. Ово је некада био римски војнички поздрав (Римљани су притом поздрављали са ave, а не са heil). Фасцинираност римском традицијом међу идеолозима тоталитарних идеологија може се донекле објаснити моћу Римског Царства коју су фашизам и нацизам покушали да евоцирају, као и снагом римске државе коју су они покушавали да достигну.
_________________

[Tojo]

Zasto si postovao to?

[Legolas]

За неупућене...
_________________

[Innuendo]

[Legolas]

Комунизам је идеологија која тежи успостављању бескласног, бездржавног друштва која се заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу. Може се посматрати као огранак ширег социјалистичког покрета. Марксисти су ране облике човекових друштвених организација описивали као примитивни комунизам. Међутим, комунизам као политички циљ је претпостављени облик будуће друштвене организације. Постоји мноштво струја унутар комунистичког покрета, укључујући

* маоизам,
* троцкизам,
* совјетски комунизам,
* луксембругизам,
* анархистички комунизам,
* хришћански комунизам

и разне струје левог комунизма као распрострањеније варијанте. Ипак, разни изданци совјетских (што критика назива стаљинизмом) и маоистичких тумачења марксизма-лењинизма чине посебну грану комунизма који је, за разлику од осталих, био главна струја комунизма у светској политици током највећег дела 20. века. Троцкизам као ривалска струја није био тако популаран.

Диктатура пролетаријата

Карл Маркс је сматрао да се друштво не може преко ноћи трансформисати из капиталистичког у комунистички облика производње, већ мора постојати прелазни период који је Маркс назвао револуционарна диктатура пролетаријата. Марксов концепт комунистичког друштва изниклог из капитализма за сада остаје само теорија; заправо, Маркс је оставио врло мало информација о томе како ће комунистичко друштво заправо изгледати. Термин "комунизам" често се користио да би се означили политички и економски режими у којима владају комунистичке партије које су тврдиле да су оличење диктатуре пролетаријата.

Крајем 19. века, марксистичке теорије су подстакле настајање социјалистичкиа партије широм Европе, иако су нешто касније њихове идеолошке платформе биле много ближе идеји "реформистичког" капитализму са све слабијом тежњом да се тај капитализам руши. Изузетак је била Руска социјалдемократска радничка партије. Једно крило партије, општепознато као бољшевици, на челу са Владимиром Иљичом Лењином успело је да освоји власт у Русији након обарања привремена владе у Октобарској револуцији 1917. Године 1918. ова партија променила је име у Комунистичка партија, чиме је по први пут повучена јасна гранична линија између комунизма и осталих видова социјализма.

Након успеха Октобарске револуције у Русији, социјалистичке партије у многим другим земљама постају комунистичке партије са идеолошким платформама различитог степена верности новој Комунистичкој партији Совјетског Савеза. Након Другог светског рата, комунисти су освојили власт у источној Европи, а 1949. Комунистичка партија Кине је успоставила Народну републику Кину, која ће касније следити јединствену идеолошку стазу развитка комунизма. Међу осталим државама Трећег света које су у неком тренутку прихватиле прокомунистичке владе су Куба, Северна Кореја, Северни Вијетнам, Лаос, Ангола и Мозамбик. До почетка 80-тих скоро једна трећина светског становништва живела је у комунистичким државама.

Почетком 70-тих почео се користити термин "еврокомунизам" да би означио политику западноевропских комунистичких партија које су настојале да прекину са традицијом некритичке и безусловне подршке Совјетском Савезу. Такве партије су биле политички активне и успешне на изборима у Француској и Италији.

У Сједињеним Државама постоји дуга историја антикомунизма отеловљена, на пример, у Указу о пропаганди из 1918., затим у озлоглашеним Палмеровим рацијама, те у периоду макартизма. Међутим, многи региони у Јужној и Централној Америци и даље имају јаке комунистичке покрете различитих типова.

Падом комунистичких влада у источној Европи крајем 80-тих и распадом Совјетског Савеза 8. децембра 1991. моћ и утицај комуниста у Европи драстично опада. Ипак, око четвртине светског становништва још увек живи у комунистичким државама, највише у Народној Републици Кини.

Рани комунизам

Идеја комунизма има дугу историју и пре Маркса и Енгелса. У античкој Грчкој, идеја комунизма је била повезана са митом о златном добу човечанства, о времену пре настанкаприватног власништва, када је друштво живело у потпуној хармонији. Неки су тврдили да су Платон са својом Републиком и неки антички политички теоретичари заговарали комунизам у облику задругарства а да су ране хришћанске секте, посебно рана црква (као што је записано у Објави апостола) те урођеничка племена претколумбовске Америке практиковали комунизам у виду задружног живота и заједничког власништва. Хришћански комунизам пропагира идеју да је хришћанство у својој основи било предвиђено да буде комунистичко.

У својој расправи Утопија из 1516. Томас Мор описује друштво засновано на заједничком власништву над имовином, чије вође управљају њим према потреби. Франсоа Рабле је такође описао такво утопијско друштво кроз митски Телемски манастир. Едвард Бернштајн је у свом делу "Кромвел и комунизам" из 1895. тврдио да је неколико група у Енглеском грађанском рату, посебно Копачи, исказало јасне комунистичке, аграрне идеале и да је став Оливера Кромвела према овим групама било у најбољем случају равнодушан, а често и непријатељски. [1]

Критике идеја приватног власништва настављају се у ери просвећености у 18. веку кроз дела таквих умова као што је, на пример, Жан-Жак Русо.

Реч "комунист" сковао је Гудвин Бармби 1840. (по француској речи communisme) расправљајући o егалитаризму Грахуса Бабефа, једног од најрадикалнијих учесника Француске револуције 1789. те Абеа Константа. Бармби је водио интензивну преписку са Енгелсом па је 1841. основао Лондонско комунистичко пропагандно друштво . "Утопијски социјализам", термин који је смислио Маркс, насупрот научном социјализму (термин који је сковао Енгелс), означава сва утопијска друштва и насеља која су замислили Роберт Овен, Шарл Фурије и Сен Симон.

Карл Маркс је сматрао да се примитивни комунизам развио из првобитних људских заједница ловаца-сакупљача плодова. Када је човечанство постало способно да производи вишкове, настала је приватна имовина, појавила се социјална неједнакост која је резултовала појавом класног друштва, потом и феудалног облика производње, све до ондашњег капиталистичког друштва достигнутог насилном примитивном акумулацијом капитала, а тај капитализам је деломично заснован на меркантилизму. Маркс је сматрао да ће следећи степен друштвене еволуције опет бити комунизам, али комунизам далеко развијенији него што је био примитивни комунизам (а све то у складу са Марксовом интерпретацијом Хегелове дијалектике). Књига Узајмна помоћ: Фактор еволуције теоретичара анархистичког комунизма Петра Кропоткина даје бројне примере сарадње и узајамне помоћи током људске историје и у њој се тврди да су они у еволуцији људске врсте били исто тако важни као и ривалство и узајамна борба, а можда и важнији.

У свом данашњем облику, комунизам је потекао из радничког покрета Европе 19. века. У то време, како је индустријска револуција напредовала, критичари социјалисти су кривили капитализам за стварање нове класе неквалификованих, градских радника у фабрикама који су радили под тешким усковима и за ширење јаза између богатих и сиромашних. Енгелс, који је живео у Манчестеру, проучавао је формирање чартистичког покрета, док је Маркс напустио универзитет да би се упознао са пролетаријатом у Француској и Немачкој.

Марксизам


Као и остали социјалисти, Маркс и Енгелс предсказивали су крај капитализма и свих система у којима су, по њима, радници експлоатисани. Али док су ранији социјалисти, њихови претходници, били наклоњени дугорочним друштвеним реформама, Маркс и Енглес су веровали да је светска револуција неминовна и да се само тако може ући у социјализам.

Аргументујући неопходност пута у комунизам, марксисти су доказивали да је главна карактеристика човековог живота у класном друштву отуђење (алијенација), а једино се у комунизму у потпуности може остварити концепт слободног човека. Овде Маркс следи Хегелаов концепт по ком слобода није само одсуство присиле, већ акција (делање) које има морални садржај. Даље, марксисти су сматрали да ће комунизам људима омогућавати пуну слободу деловања, али и да ће људе стављати у такве међусобне везе и односе у којима неће бити потребе ни за каквом експлоатацијом човека по човеку. Док је Хегел сматрао да је етички живот човека кроз историју углавном био вођен идејама, за Маркса комунизам настаје и развија се из материјалне базе, а нарочито развојем средстава за производњу.

Марксисти тврде да ће процес класних сукоба и револуционарне борбе резултовати победом пролатеријата и успостављањем комунистичког друштва у коме ће приватно власништво временом нестати и где ће средства за производњу и живот припадати заједници. Сам Маркс је мало написао о животу у комунизму, дајући само најосновнији опис комунистичког друштва. Јасно је да се ради о друштву обиља у којем је човеково делање подложно минималним ограничењима. У популарном слогану који је усвојио комунистички покрет, комунизам је свет у ком ће "свако давати према својим могућностима, а примати према својим потребама". "Немачка идеологија" је једно од неколико Марксових дела који разрађују комунистичку будућност:

"У комунистичком друштву, где се нико не бави само једном делатношћу и где се свако може усавршити у било којој жељеној делатности, друштво регулише производњу уопште и тиме ми омогућава да радим једну ствар данас, а другу сутра, да ловим ујутро, пецам послеподне, храним стоку увече, критикујем после вечере - дакле, све што пожелим у одређеном тренутку, а да, упркос томе, никад не постанем професионални ловац, рибар, сточар или критичар.}} [2]

Маркс је непрекидно настојао да ову своју визију уклопи у позитивистичку научну теорију о преласку правног друштва у комунистичко, те, помало натегнуто, у политичку теорију која би објаснила зашто је потребна револуција да би се то постигло.

До краја 19. века, термини "социјализам" и "комунизам" често су замењивани. Међутим, Маркс и Енгелс су тврдила да комунизам неће настати из капитализма у потпуном развијеном облику, већ да ће проћи кроз "прву фазу" у којој ће већина производне имовине бити заједничка уз неке преостале класне разлике. Прва фаза би на крају требала довести до "више фазе" у којој класне разлике неће постојати а такође ни потреба за државом. Лењин је термин "социјализам" често користио као синоним за Марксову и Енгелсову претпостављену "прву фазу" комунизма а термин "комунизам" односио се на "вишу фазу" комунизма.

Ова каснија становништва, посебно онда које је развио Лењин, служила су као идеолошке платформе комунистичких партија 20. века. Каснији писци, као што су Луј Алтисер и Никос Пуланцас, модификовали су Марксов концепт додељујући држави главну улогу у настајању и развитку таквих друштава, заступајући нужност продуженог периода социјализма пре настајања комунистичком друштва.

Неки од Марксових савременика, као што је анархиста Михаил Бакуњин, износили су сличне ставове, али се нису слагали у начину постизања хармоничног друштва без класа. И дан данас у радничком покрету постоји подела између марксистичких комуниста и анархиста. Анархисти су против свих хијерархијских установа, укључујући и државу. Анk
_________________